Nauka pokazuje da naša težina - i naša sposobnost da na nju utičemo vježbanjem - ima mnogo veze sa našim genetskim kodom.

Koliko zaista znamo o tome? 

Znamo da, da bismo smršali, moramo da jedemo manje i treniramo više, ali bore li se neki ljudi time protiv svoje prirode? Prirode koja je sklona gojaznosti.

Za sada znamo da na našu tjelesnu težinu utiče i više od 100 gena. Ne gena debljine ili gena mršavosti, već miksa različitih gena koji utiču na to zašto neki ljudi imaju indeks tjelesne masnoće 27, a neki 23.

Istina je da je genetika za nas još uvijek nepoznanica, mada ne potpuna. Jedan dio gena utiče na to koliko dobro tvoj mozak osjeća koliko masnih naslaga ima u tvom tijelu. Važno je da tvoj mozak to zna, kako bi znao koliko dugo može da izdrži bez hrane. Ako je tvoj mozak malo manje osjetljiv na ove signale, misli da imaš manje masnih naslaga nego što ih imaš zaista i šalje ti signal da jedeš više nego što bi trebao.

POSTOJE LI GENI KOJI UTIČU NA ONO ŠTO SE DEŠAVA U JETRI?

Da, tvoj mozak ima istančan osjećaj za to koliko kalorija pojedeš i koliko od toga su masnoće, koliko ugljeni hidrati… Obje informacije mozak dobija od velikog broja hormona koji se nalaze u tvojoj jetri, od trenutka kada uneseš hranu, pa dok se proces varenja ne završi. Ukoliko tvoj mozak nije previše osjetljiv na ove nadražaje, podsticat će te da jedeš više.

NE JEDEMO LI PONEKAD PREVIŠE SAMO ZATO ŠTO JE UKUSNO?

Ovo je treća povezanost hrane sa mozgom za koju znamo. Tvoj mozak osjeća koliko tvom tijelu kalorija treba, kao gorivo – ako sagoriš 2000 kalorija, trebalo bi i da uneseš isto toliko.

Ali kakav osjećaj imaš kada pojedeš čokoladnu tortu? Kao da ti je dovoljno? Ili kao da želiš da pojedeš još tri parčeta? Šećer i masnoća su jako ukusni, a genetske varijacije čine neke ljude manje otpornim na ova iskušenja. Zato neki ljudi odoljevaju veoma lahko, a neki ne mogu da odole uopšte.

Ali naši preci nisu znali kada stiže sljedeći obrok. Zašto nisu svi bili gojazni?

Svi isto reagujemo na glad, jer ako ne bismo – umrli bismo. Na potencijalnu glad odgovaramo tako što jedemo više i čuvamo energiju. Ali nismo svi razvili isti odgovor na okruženje koje nas potencijalno može učiniti gojaznima. Neki ljudi se ugoje više od drugih jer nije bilo potrebe graditi odbrambeni mehanizam u tijelu, kao što se razvio od ne unošenja dovoljno hrane.

FTO - MOLEKUL ODGOVORAN ZA GOJAZNOST 

FTO – složen molekul koji je zapravo senzor za proteine u organizmu, koji utiče na unos hrane i čini te gladnijim.
Ovaj uticaj je veoma suptilan, ali bar polovina ljudske populacije nosi ovaj gen, što je čini u startu kilogram i po težom od prosječne. Ako imaš dva ova gena – teži si tri kilograma.

UTIČE LI OVAJ GEN I NA NAŠU FIZIČKU AKTIVNOST? 

FTO utiče na način na koji tvoj mozak osjeća proteine, zbog čega jedeš više, ali je veoma osjetljiv na trening.

Naravno, misliš sada. Ako imaš gen koji te čini težim, onda vjerovatno imaš i ”protivotrov” – ali to nije u potpunosti tačno za većinu ovih gena. Za ove gene važi: ukoliko imaš tri kilograma viška u prosjeku i redovno treniraš, redukovat ćeš tu razliku za kilogram i po.
Nauka još uvijek nije utvrdila zbog čega je to tačno tako, ali rezultati govore za sebe. Naravno da je trening dobar, bez obzira na tjelesnu građu, ali oni koji nose FTO gen zaista će uspjeti da svoj ”višak” dvostruko umanje.

JEDNOM KADA SHVATIMO GENE,ŠTA ONDA?

Onda će ljudi raditi personalizovane testove i dobiti individualan način na koji će se boriti protiv gojaznosti.

Za neke, trening će igrati veću ulogu u gubljenju kilograma, za neke neće. To je cilj, da koristimo genetske testove da bismo pratili strategiju ljudskog zdravlja.
Svoj genetski kod ne možemo da promijenimo, tek treba da razumijemo zašto ljudi drugačije reaguju na okruženje. Kako bismo mogli da napravimo odgovarajuće promjene u okruženju,moramo da znamo kako tačno ljudi reaguju na njih.

Preuzeto:http://lesmills.rs